Узбрдо, низбрдо, узбрдо , низбрдо, па опет. Ко би рекао да на Фрушкој гори може бити тако изазовно. Овог пута смо ишли од Поповице до Раковца преко Лединаца. Тражили смо трагове јелена, дивље свиње, шакала, али смо пронашли само трагове паса и коња. Неки су се први пут кретали по планинарској маркацији. На видиковцу смо играли „змије“ и вежбали практично прву помоћ. Лаки је био добровољац. Посетили смо порушени манастир Савинац и сазнали да је у току рестаурација. Хвала мати Теодори на гостопримству, причи и слаткишима. Ми смо за узврат отпевали химну Светом Сави.
На путу до испоснице испунили смо свју службу заједници. Уклањање грања од оборених стабала дуж пешачке стазе, донело нам је велико задовољство, знајући да ће планинари и други посетиоци сада моћи несметано да пролазе. На путу до испоснице којом смо се одушевили, јер до сада нисмо видели тако малу богомољу, наишли смо на „собу за уживање“ на дрвету и очистили део потока преко кога смо прелазили. Са чеке близу Раковца могли смо да осматрамо околину. Како нисмо имали пуно времена протрчали смо кроз бели мајдан и код манастира Раковац су наши нови чланови положили завет. У оближњој викендици члана Управе одреда смо се окрепили – неко ражњићима, неко штрудлама, како је ко изабрао. Кући смо стигли уморни, али пуни утисака.
